Владимир Александрович Бабошин-Санкт Петербург, Русија

Владимир Бабошин – Савремена руска поезија

РАЗГОВОР СА ГРАДОМ

                       Санкт Петербургу

Промрзла Нева цвета у леду

птице босе изнад ње лете

Путању своју  ка обали свели

Тад моје мисли ненадно слете.

С руком у руци крочимо скупа

Мој град и ја док причу ткамо

Галерија ту је, сунцем се Свети Синод купа

Сведоци прошлости да се упознамо.

 Али ново време историју пише

Само ти си исти одвајкада трајеш

Велики Пиетер таквих нема више

Ту коњаник змији ногом за врат стаје.

 Са Гром камена посматрам те друже

Вековима чуваш лепоте и тајне

Чак и бакар у теби истрајаће дуже

Јер ти причаш приче прелепе и трајне.

У   Иссакиј ту је с ожиљком од рана

Куполу ко капу обукао скромну

 Памти своје дане славних војевања

Изгледа ко некад млађи и на трону.

А у руци му је сегов славни трофеј

И немарно држи окренуту главу

Ко Херкулес снажан, а нежан ко Орфеј

Низ Неву ко ветар кад проноси славу.

Адмиралско витло што нам језу ствара

Од злата сливено ко круна је броду

Оно пише приче што Русију ствара

Живеће у срцу и Рускоме народу.

  На постољу гранитном Пржеваљски стоји

Великога града грађанин велики

Да на пут свој крене још кораке броји

Ко да седла коња частан, превелики.

Ту је и фонтана капљице што ниже

Око ње је Руски сав врховни свет

Кнез Горчаков ту је, а и Гогољ ближе

И Љермонтов ту је песник колоплет.

 И велики Глинка, опева Русију

„Живот за Цара“,  „Кнез Холмунски“ и „Молитва“

„Заздравнији“ звоне у љубав се слију

„Руслан и Људмила “ и а главе битка.

На стварању ових слика и магија

И звукова који Русију нам славе

У љубав се слива с њима историја

На здравље ти граде и уз све похвале.

Нек у здрављу буде наш велики народ

Жуковског што имаш и трг му подари

Испод Стуба Александријског љуби те ко дева

Царски песник беше понос за свећари.

 А и Флора ту је, Сарлеманија савршенство

Остаје иза леђа палате у ходу

У лицу Богиње види се блаженство

Погледима нежним ко ка блиском роду.

А палата саздана од вечитог камена

Генералног штаба достојном капијом

И стуб за параду великог знамена

И анђелом тужним као са тапијом-

Он је све видео па му мало треба

Вечерње гужве Невски кад испуне

Кораци одзвањају љубављу до неба

Чак и када су душе нестрпљења пуне. 

И кораком лаким до „Адмиралтејскои стигох

Ту је метро који на  музеј личи

Срећан што се у овој лепоти дигох

И што кораком лаких нађој се у овој причи.

РАЗГОВОР С ГОРОДОМ

        Посвящается Санкт-Петербургу

Нева в промоинах. И чайки босиком

Гуляют окаёмом ледяным.

А я иду по городу пешком ,

И сердцем разговариваю с ним.

Галерной арка и Сенат с Синодом,

Свидетелями прошлого величья,

Но с новой вывеской, стоят перед народом,

И портики в осаде стаи птичьей.

Великий Петр, конём поправ змею,

С Гром-камня созерцает город свой.

В веках хранит он вотчину свою.

Пусть „медный“, но для города – живой.

Исаакий гордый, с шрамами от ран.

На купол скромно „шапочку“ надел,

Он – войн и революций ветеран,

В заботливых руках помолодел.

Придерживая славный свой трофей,

С небрежным поворотом головы,

Геракл, под сенью спрятавшись ветвей,

Стоит нагой, открыт ветрам с Невы.

И грозного Адмиралтейства шпиль,

Увенчан золотистым кораблём.

В стенах его – морской России быль

И флота сердце ныне бьётся в нём.

Пржевальский, оперевшись на гранит,

Большого города – Великий гражданин!

С высот истории потомкам вслед глядит.

Готов в поход, верблюд навьючен им.

А там – фонтан, с танцующей водой,

И вкруг него – России высший свет!

Князь Горчаков, и Гоголь молодой,

И Лермонтов – великий наш поэт.

И рядом – Глинка, что Россию пел!

„Жизнь за Царя“, „Князь Холмский“ и „Молитва“.

„Заздравный“ кубок много раз звенел,

„Руслан с Людмилой“, с Головою битва.

Не счесть всех образов и звуков волшебство,

Но каждый ,кто России патриот –

То – „Славься!“ гимн звучит в душе его,

Да благоденствует великий наш народ!

Жуковский на Дворцовую глядит,

Пусть ниже он Столпа Александрийского,

Наставник Государя и пиит,

Он – гордость стихотворчества российского.

А Флора, Шарлеманя совершенство,

Стоит спиной к „дворцовой“ суете.

В лице Богини видится блаженство,

Ласкает взгляд в волшебной красоте.

Дворцовой камни, арка штаба Генерального,

И Столп, в своём величии парадном,

И Ангел сверху вниз глядит печально,

Он видел всё, ему немного надо.

Вечерней кутерьмой встречает Невский,

Скопление пешеходов и машин,

А я уже дошел к „Адмиралтейской“,

И хорошо, что я сегодня не спешил…

УМЕТНИЦА ЈЕСЕН

Сликарка Јесен узима своје четке и платно,

Свакодневним скоковима мења пленере своје.

Једним потезом све врбе обоји у тамнозлатно,

А јавор одједном сав је жуто-црвене боје.

Чак и када хоризонт буде јој небескоплави,

Она у трену уме да дода врло тамне боје

И проспе кишне капи, а ником да не јави,

Зато, с јесени под руком нек вам амрели стоје.

Поља и отаве боји широким покретима,

Уметне клин тек никле тамнозелене ражи,

А све закити црвеним глоговим плодовима

И над челичном реком сунцем које смирај тражи.

*Пленер – од француске речи „plein-air“, што значи на ваздуху, на отвореном. Односи се на слике рађене у природи, односно ван атељеа, под ведрим небом.

ПОСЛЕ ОЛУЈЕ

Транспарентни сумрак је пао на град.

море преде као огромна мачка.

Блистају звезде дуж небеске реке,

Светлуцају као мрвице ћилибара

Северна олуја је престала да грми попут канонаде,

Сакрила је таласе у бездан мора,

Везала је у чворове метал шеталишта,

Ругајући се таштини људске воље.

Балтичка обала је изглодана таласима,

Што је сразмерна плата за беснило елемената,

ћилибар на песку остаје као сузе

Да блиста, у распламсалом сунцу на заласку.

У њему су милиони година

 заувек замрзли,

да подсете живе

да буду срећни.

ЉУБАВНИЦИ

Опет ћутиш… А могла би ми макар

Махнути. Биће што обоје знамо.

Тек после, речи наше су кô дар –

Шта је било, шта биће док причамо.

Љубав је увек, увек уз истину,

Не обећасмо је да нас стеже,

Само мисао кô чипку танану

Што нас чудесна тако брижно веже.

А новогодишња снежна олуја,

Дуваће опет на путу далеком

И постеље наше хладне кô гуја –

Ако си само у сну неухватном.

ЈЕСЕЊИНУ

Можда не умем као ти да китим риме,

Али пишем само шта осећа душа

Док у мени јасно звони твоје име,

Твој стих је говор што ми биће слуша.

Рођен си далеко од Србије нам миле,

Али те поштује српски песник сваки,

У њима си, немоћне су смрти силе –

Још си у свакој, дугу што твори ждраки.

Некад, на заласку сунца само сунце зађе,

Тад твоје име чујем у певу птичијем,

Твој стих се увек међу људима нађе,

С љубављу еон те чува у срцу свачијем.

Заувек, у сваком стиху, лик твој живи –

Ти си руски светионик неуништиви.

ВЕЧЕ

Плави ћилим цветова вучике,

Равницом пала сва та лепота,

Поља камилице, с брега слике –

Сунце боји са сутонског плота.

Вече се прикрада кроз јаруге,

Ливаде притиска магла сива.

Кукавица, вара птице друге,

За обману – ноћ је можда крива.

РЕЧИ

Шта је живот – представа а ми глумци само

И не знамо ко је сваком од нас дао роле.

Заједно смо, а једни друге ми не знамо,

С речима без душе и празним кȏ пароле.

Речи, речи… просуте вешто по папиру,

Или на монитору слова у лепом низу.

За писање храброст не треба у немиру,

Ал’ у очи рећи тешко је – храбрости близу.

Мне не надо говорить о любви

Мне не надо говорить о любви,  

Я ее и сам пережил,  

Это солнце, что бродит в крови,  

Это пламя, что рвется из жил.

Мне не надо говорить о любви,  

Вот бы знать, когда она к нам придет,  

Были б очень осторожными мы,  

Чтоб ее не прерывался полет.    

Мне не надо говорить о любви,  

Почему же получается так,  

Ведь любовь – зови ее – не зови,  

Позже это называется брак.    

Мне не надо говорить о любви,  

Где ее невидимый след,  

Почему-то мы с тобой говорим,  

Лишь о том, что будем есть на обед.    

Мне не надо говорить о любви, 

 Закружила нас невзгод карусель.  

Просто слишком поздно поняли мы,  

Что любовь это не только постель.    

Мне не надо говорить о любви,  

Вдруг в упреки превратятся слова, 

 Не найти нам мирового судьи:  

Я неправ, а может ты неправа ?   

Мне не надо говорить о любви,  

Все равно ведь не отыщется слов,  

И словами не собрать черепки,  

Но куда-то ведь уходит любовь… 

Мне не надо говорить о любви..

Прости меня

Прости меня и я тебя прощаю,

Но быть другим, увы, не обещаю,

Пока еще глаголет сердца стук,

Пока ещё нас вдохновенье движет,

Мы так близки, что быть не может ближе,

И знаем цену единенью рук,

И единенью чувств, нам данных свыше,

И пусть грозит нам бренность бытия,

Но мы близки, пока ещё мы дышим.

И это знаем точно, ты и я.

Владимир Александрович Бабошин

Биографија: Владимир  Александрович Бабошин

Владимир Александрович Бабошин родио се 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка, Уљановска област. Завршио је вишу војну командну школу за везу која носи име Орџоникидзеа (1979), и Војну академију за везу која носи име Буђоног (1992). Докторирао је у Војноj академији за везу (1995), доктор је философиje у области техничких наука, доцент, написао је више од осамдесет научних радова. Доцент је на катедри аутоматике и телемеханике у Војној академији. Академик је Арктичке Академије наука, дописни члан Петровска Академија наука и уметности. Академик је Српске Краљевске Академија Научника и Уметника. Председник је удружења књижевника „Нови поглед“ у Санкт Петербургу, уредник и издавач часописа «Невскаja формула». Члан Књижевна заједница „Лештијанска пустиња“Лешје,Србија. Члан Удружења књижевника «Зенит», Подгорица, Црна Гора. Награђиван је за поезију, добитник је медаље „Златно перо“ при српској Дијаспори у Љубљани, почасни је члан Удружења Српских књижевника Словеније. Добитник је специјалне медаље на Међународном такмичењу «Месапотамија 2019», «Месапотамија 2020» у Београду. Преводи поезију са српског, шпанског, италијанског, немачког и енглезског језика, а његова поезија је превођена на српски, словеначки,македонски и енглезски језик. Приредио је књигу поезије: „Моја српска Антологија“, Београд, 2018; коаутор је књиге „Шарени букет: руска драма за децу и младе“ Београд, 2020.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *