Mariana Qunbar Selma – Srbija

Mariana Qunbar Selma

BIOGRAFIJA: MARIANA QUNBAR SELMA

Mariana Kunbar rođena u južnoj Srbiji 22. 3.1969. a od 1992. živi i radi u Izraelu.

Bavi se pisanjem još iz rane mladosti, piše poeziju, prozu, eseje.

U časopisu ONA ima svoju stalnu rubriku pod naslovom od „Naš glas iz Jerusalima“

Autor je šest samostalnih knjiga, od toga 4 knjiga poezije i dva romana

1.Buđenje 2016, POEZIJA

2. Pesme kao tragovi i ples 2016 POEZIJA

3. OLUJA (i povetarac) 2017, POEZIJA

4. Šaka Mraka 2018, POEZIJA

5. Žena s dušom kameleona 2018, ROMAN

6. VAZDA ,2020, ROMAN

 Objavljivala je u mnogim književnim časopisima i zbornicima. Dobitnik je mnogih nagrada, priznanja i pohvalnica.

                               IGRA

Hajde drugari da zamišljamo

svi zajedno da se zabavljamo

ZAMISLITE

reči i osmesi da lete u nebo kao hiljade crvenih balona

a kiša da bude od bombona

žaba bez kišobrana, kamile da imaju krila i lete ..

zašto sneg voli breg i zašto liči na stakleni cvet

to odrasli ne znaju to zna svako dete ..

da preskačemo nebo s rukama na gore

a onda da se gledamo u oči ..

Ja u tvojim očima vidim moje lice

u glavi imaš bubice na ustima ti priča

a u srcu ptica ..

hajde da grudi otvorimo pustimo pticu da poleti

da svakom detetu sveta baš na rame sleti..

ZAMISLITE

drugare u belome svetu ta radosna slatka lica

kada znaju da nisu sami

i da svima dolaze srećniji dani

to odrasli ne znaju to zna svako dete…

-Hajde bucko zašto se ljutiš?

Da li iz pesme neki nemir slutiš ?

-Nisam ja ljut ja se samo durim

da odrastem ja se jako žurim

vi odrasli, vi ste neznalice ,

nisam ja dete zapamti to zanavek

ja sam samo mali čovek …

                                                   MALI BELI ZEC

Jedan mali beli zečić sa crvenim očima, živeo je sa sa mamom zečicom i tatom zekom na kraju sela u komfornoj rupi, to može mali čitalac da sluti.

Živeo je bezbrižno i radosno ali mu je i sve brzo postajalo dosadno.

Smislio je da bi za njega bilo najbolje da izađe da se igra u dvorište.

Majka mu je rekla: Ne, neka je i dosadno ali napolju je opasno. Možda se negde stara lisica krije, možda je gladna, gorke suze lije, možda dva dana ništa jela nije. Zgrabiće te šapama, niko neće da ti čuje plač, poješće te kao da si kolač.

Zeka mamu nije slušao, vani je izašao, baštom šetao, cveće mirisao, Suncu se radovao, pa se zaboravio daleko od kuće odšetao.

Ali odjednom on spazi dva strana crna oka, stara lija bila mu je tek na dva skoka. Uplašio se nas lepotan mali, zar da ga pojede, baš mu to fali!

Srce mu je 300 u minutu lupalo, strašno se uplašio, kroz travu potrčao pa brzo pobegao, u mamino krilo se sakrio.

„Izvini mama što nisam te slušao, što se nisam razumno ponašao. Ovo je prvi i jedini put da sam vani bio sam, neću ponoviti to ni jedan jedini dan. Tako mi ovih očiju crvenih, ako ću vani da izlazim sam.“

Mama ga je u krilu privila, zečjim ga poljupcima nežno tešila.

Eto, deco vidite šta se zbiva kada se mamina reč ne poštiva. Ne izlazite vani bez mamine dozvole mogu vam se desiti mnoge nezgode.

Ovaj put završilo se srećno a priznaćete moglo je sve biti i tragično

Mogla je lija zeku da pojede, da se njime osladi a da niko niti čuje, niti vidi.

                                               JESTE LI ČULI ?

Istinski se ovo dogodilo

Da ne poverujete

Ugruvao se deda mraz

Od glave do pete

Te večeri se je žurio

U saonice četiri brza irisa upregao

Deci da donese

Vreće pune sreće

Vrećice na leđima uprtio

Ali, nepažljiv je bio

pa se okliznuo

Taj slatki dekica

u sneg se prevrnuo

I u snagu najlepšu sliku uslikao!

Tako je u životu

malera nikada dosta

Leva čizma Deda Mraza

u belom snegu osta …

Prohladna je ta noć bila

Al’ sva se deca okupila

s nestrpljenjem čekala

Da zabava odpočne

Ali muke deda mraza bile su nesnosne

Jedna noga bila mu je bosa

Krenuti se ipak mora

Tako mi njegovog crvenog nosa

Stigao je baš na vreme

Deca su ga pozdravila

Pevala mu i cičala

S njima se fotografisala

I vidno uživala

I niko primetio nije

Kako je dekica cupkao od zime dok se svima smeško

Sve dok nije i poslednji poklončić podelio.

Eno ga sad,

Kašlje i kije

I neki vruć čaj od kamilice pije

Ali tako mi njegovog crvenog nosa

I svih šarenih lampiona

To je samo prehlada mala

I nije, ma nije korana!

S DECOM

….Uvek kada sam htela nekome pomoći

O glavu mi se razbilo

Uvek kada bi nekom verovala

Povređena bih ostala

Takvo je vreme

Što bi mene mazilo

Ni Bog više ne zna kakve su nam duše

Ono sto sam naučila

Striktno primenjujem

Ne kontaktiram ,ne komentiram

Navučem masku, uvučem oči

Sakrijem se u nešto što na oklop liči

Strogo pazim šta govorim pred drugima

Pazim šta pred drugima i mislim …

Jedino u društvu dece opet sam cela

Opet sam duša, opet sam ja

smejem se, igram, plačem i vrištim

Znam da neću biti pogrešno shvaćena

I što je najvažnije

Uvek sam iskreno i od srca prihvaćena…

MRVICA                                  

Pogledam tu malu ispruženu ručicu

Viri iz poderane letnje haljinice

Na nogama joj papučice podjednako poderene

A vani decembar zaledio srca

Njoj iz očiju zlatne varnice sevaju

Glas joj mekši od cvrkut svih slavuja

– Udelite gospođo lepa.

Dva dana ništa jela nisam

I uperi onaj nevini pogled direktno u moje srce

Dve nevine suzice padoše joj niz zaprljano lice

A meni ispade iz ruku šolja čaja od lipe u

U liksuznom kafeu

gde je jutro mirisalo na kifle i mleko

Pogodiše me te dve šgaravice

Pravo u srce

„Koliko su bogate oči siromašnih“-

pomislim dok su ta dva safira pratila pokrete mojih ruku

Srce joj je još uvek bilo toplo

ali učini mi se da se male usne skupljaju u vrisak

Ništa ne reče, još uvek me je gledala

sada već sa očima zapaljenih baklji

Bespomoćnost se širila unutar kafea

Kvragu sve što je nestalo, pomislim

i sve što je čovečanstvo ikada dostiglo

Svi neboderi i odmarališta

Svi restorani i hoteli

Izvadim iz tašne najveću novčanicu

Šušnem joj je u drhtavu ručicu

a onaj pogled opet me prostreli

Spusti novčanicu prljavim prstićima na stolski čaršav kao sneg beli

i rece ponizno

– Gospođo lepa dajte mi nekolko dinara

dva dana ništa nisam jela!

Prvo nisam shvatila, a onda sam opet taj pogled uhvatila

Na brzinu iz novčanika stresem svu sitninu

Ona strpa vešto sve u džepu od haljinice

-Konobar viknem, donesite mi sva vruća peciva koja imate i one mirisne perece.

Ponudim joj stolicu, ali ona ne sede

U prolazu zgrabi kiflu pa zagrize

i istrča do vrata

A onda vrati se pa uze još jednu.

– Ova je za mog mlađeg brata, dobaci mi skačući na jednoj pa na drugoj nožici

Dok je hladni trotoar ne odvede negde daleko u izmaglici

Oh, milostivi, lakoverni svete

i svi sveci i Bogovi

Sve ljudske vrline i grehovi

Očistite mi srce od grižnje savesti

Dajte milosti srcima od kamena

Ovo su neka teška, okrutna vremena

To dete sa zlatnim krilima u grudima

Sa kapima meda na srcu

I hiljade još kao što je ono

Mlade ptice koje nikad nisu zapevale

Brinete li kakve su im sudbine?

Pogledala sam na sve te ljude

Koji gutaju kifle i kolače

Te ljude koji

negde žure, jure, smeju se i ljube

Na tren postali su crni

I nebo nije više bilo plavo

Svet je iznenada umro u očaju

Izmislili smo robote, svemirske letelice,

velegradske neonske reklame i rasvetu

A deca nam gladna, s ispruženim rucicama u budućnost ulaze svetliju..

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *