КАТАРИНА БРАНКОВИЋ ГАЈИЋ – Београд, Србија

Катарина Бранковић Гајић

„БЕОГРАДСКЕ КИШЕ” – Роман приказан у фрагменту.

***

Љубав и страст су осветлили замрачену собу.

Нежно ју је подигао, затим пажљиво спустио, као највећу драгоценост. Она му се препустила. Дрхтавим рукама је скинуо све са ње, одмакао се, клекао и заљубљено гледао. Био је задивљен њеном непролазном лепотом и невиним изгледом девојке, а жене. Велике Жене!

„Иста је, нема дилеме… душа моја, сва је иста”, говорио је у себи.

Нежно је подигао и понео до великог кревета, док је она дрхтала као први пут када су требали водити љубав. Било је то давно, а она се сећала сваког уздисаја.

Разголићене душе и тела, на свиленом белом чаршаву, припали су једно другом – срцем и душом. Стопили су се у једну целину која је као запаљена комета прелетала са једног на други крај космоса, који у ствари, и није имао крај… уживали су, љубећи се истовремено… била је то рапсодија љубави, припадања, стапања, страсти пуна, оплемењена дубоком емоцијом и везаношћу… После толико година „недодира” душе и тела, ово је била права поезија, музика, балетска представа, перформанс вођења љубави, без сценарија и режије… све осим „сувог” секса… Ако се за вођење љубави може рећи да је било величанствено, онда је ово било нешто много више, суптилније и узвишеније. Читав космос је био са њима… време је стало, године нису постојале… само су ту били они, њихова спојена тела, спојене усне и мелодија која се чула из сваког покрета. Дуго су водили ову игру љубави, или је она водила њих. Жедни једно другог, на моменте су је прекидали пољупцима и погледима, како се не би завршила, како би трајала што дуже. Речи су излазиле из њих и стапале се са музиком, дајући још већу страст и подстицај једно другом.

Игра љубави је трајала као музичка композиција Хендла, пуна еротичности са екстазама покрета, нота, гласова… Јер сваки атом, па и камен има свој глас, који може чути само истанчано чуло душе. Овде су ноте заменили гласови, који су одзвањали васионом, дотицали звезде, стапали се са небеским телима, летели до неких даљина, нестајали у бесконачности и враћали се… И опет, летели… догодила се астрална пројекција љубави… нису се спутавали ни у покретима, ни у гласовима… доживљај лепоте и ослобађање нагомиланих емоција и страсти су као новогодишњи ватромет парали небо разним облицима и бојама.

***

Катарина Бранковић Гајић, књижевница

Председник Кнјижевног клуба

„Скадарлијска боемија“

Београд

Тел.: +38163330377

Е-маил: katgaji@sbb.rs

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *