Иван Рајовић-Краљево, Србија

КОВИДОМАНИЈА САТАНИСТИЧКЕ БРАТИЈЕ


Ако је Корона, макар и делимично, оно што нам такозвана „струка“ сугерише да јесте, онда је ствар са вирусом који хара планетом врло озбиљна. Онда је то апокалиптична пошаст епских размера. Простије речено – помор човечанства. Нешто што људски род није евидентирао у својој недугој егзистенцији на овој предивној куглици Универзума. А и како би ако не би било хроничара да се лати писаљке и папируса?
Или ће бити да је у питању само скеч глобалистичких креатора неолибералног концепта устројства света, које захтева свођење двоногих сисара на „разумну“ меру или број који задовољава магични симбол сатанистичког ритуала. Својеврстан ријалити, као и много тога другог.
Не би ме зачудило да је све ово теорија завере, али у времену постистине, у којем се копрцамо неуки и неосвешћени, и најподмуклија лаж је део стварности, фактор који битно може да усмери курс глобалних гибања и даљи ток цивилизације. Уосталом, импозантни део историје људског рода саздан је на лажи, а обмана је најделотворније средство за моћ над људима. То је бар познато.
Нажалост, нико или скоро нико не зна о чему се овде заправо ради, о распршеној жвали кинеског слепог миша из Вухана или нечему што се данас назива вештачком интелигенцијом. А шта је Корона и зашто баш она – питање је које сваког аналитичара шкакља по ганглијама као баршунасто крилце инфицираног шишмиша, званог љиљак. Онај ко је крстио или етикетирао ово зло, за које се још увек не зна да ли је из епрувете или са сталактита, или је шаљивџија са патолошки саркастичним набојем, или пасионирани поборник фројдовског тумачења психоанализе. Јер до сада познате претње човечанству крштене се грозоморим именима (куга, лепра, сифилис, сида, гуке, шкрофуле, канцери, приштеви…) од чијег се и самог помињања човеку диже косица на главици. Корона, односно круна, звучи сасвим пристојно, мелодично, скоро аристократски и сасвим је у складу са примарном људском амбицијом за крунисањем, као највишим дометом људске маније за остварењем доминације над себи сличнима. Који сам ја мени краљ! Није ли једна од масовних мотивационих поскочица? Бити крунисан, односно краљ, или бар под влашћу короне (круне) сан је сваког ко стоји на две ноге. Морбидно је али извесно да постоји могућност да сви тај сан коначно и досањају, али на респиратору уместо трона. Међутим, Корона може бити и највиши, последњи ступањ, врх нашег заједничког путовања ни у шта.
Ковид-19 већ делује софистицираније, стручним жаргоном оплемењен и научно потврђен. Као Г-5, ХАРП, АПОЛО-13, Б-92, ХАЛ…, као технолошко чудо или продукт вештачке интелигенције.
Како год да је, компјутерска анимација или природна појава, не може се негирати да је Ковид – 19 савршенство. До сада невиђено и најделотворније оружје за заштиту планете од њеног најопаснијег и најмонструознијег уништитеља- човека.
Можда је само коинциденција али се не може оспорити да се и пандемија Ковида-19 дешава у тренутку када је Земља постала буквално угрожена, када је хармонија која је суштина устројства Космоса потпуно поремећена готово садистичким односом човека према њој. Може бити да је Ковид-19 одговор, опомена, упозорење или акт трајног елиминисања штеточине из овог спектакла који није схватила (штеточина) настојећи да и савршенство усаврши, да га дотера и прилагоди својој алавој психичкој конструкцији тим деструктивним злом од којег је саткана и које нема пандан ни у чему што је производ природних законитости.
И, што је запањујуће осмишљено и реализовано, ради се о пројекту у којем смак не долази са стране, као што је уобичајено, одозго или одоздо, већ од вируса, као ђаволским кодом запоседнутог човека. Ироније је у томе да човек човеку постаје највећи непријатељ, као што је одувек и био, само на нижим нивоима свести и технологије. Или гледано шире, човек као врста убија самога себе Короном која у овом случају постаје средство. Према томе, сасвим је свеједно да ли је има или је само измишљотина иза које се крије нешто друго, она постоји, чак и као фикција, политичка манипулација, маркетиншка зврчка или појам из научне фантастике. Корона је врх, или колективног отрежњења, или елиминације после које ће Земља припасти инсектима, биљкама, сисарима и осталим облицима живота, којима је иманентно то да милијардама година могу да живе заједно, кохабитирајући, онакви каквим их је природа стрворила, не напредујући и не тежећи за оним што нису. Не стремећи ка технолошком напретку која, каквог ли парадокса, после хиљадугодишње динамичне захуклатости капитулира пред, колико је нама познато, најсићушнијим носиоцем живе клице – невидљивим вирусом.
Али ако је Корона заиста последица опаког и интелигентног бацила, и ако је пошаст глобална као што се чини да јесте, онда то подразумева ангажовање нејвећих, најеминентнијих и осведочених умова, стручњака и интелектуалне елите која има задатак и обавезу да нас ишчупа из невоље. Све остало је спрдња, пуцањ себи у главу, што би рекли неки метафоричари.
Ангажовање послушних, уцењених или моралом недотакнутих гласноговрника који под етикетом „струка“ објашњавају народу необјашњиво, или је потез очајника, или злочин са предумишљајем. Јер, Ковид-19 је непознаница, НЛО, Ковид је сабласт чије се само последице могу видети и дају наслутити али је његова физичка појава чулима недоступна па самим тим и начин обрачуна са њим. Дакле, нема струке за нешто што постоји – а нема га, или не постоји – а ту је, за нешто што је очигледно ту и делује, а нема начина, ни средства да не делује, да буде елиминисано или стављено под контролу. У томе и јесте штос. Та улога „струке“ личи ми на покушај племенског врача да компјутер очисти од вируса. Пуко замлаћивање са намером да створи утисак како се нешто ипак предузима и како би се потенцијална паника уколотечила и оркестрирала онако како некоме одговара. Манифестација је то лаичке простоте у којој је сваки замлата компетентан да се огласи и пусти свог голуба мира и разума у медијски простор на ползу кукавном народу. А све што о „Конраду“ зна струка, зна свако ко хоће да зна. Односно нико не зна ништа, па се у складу са тим и треба понашати.
Нажалост, све је узалудно, и опрез, и одговорност, разум, хуманост…, све пада у воду ако постоји само један недоказани баксуз, неодговорни бандоглавац или егзибициониста коме је до медијске промоције и изигравања хероја. Према томе, у великој мери свако је „осуђен“ да о сопственој и туђој судбини одлучује у своје име и тиме да допринос колективном преживљавању уместо врло суморне слике која нас у супротном чека.
Друга варијанта је одустајање од свега и препуштање вирусу на милост и немилост, па ком опанци, а ком обојци, са исходом који нико не може да предвиди, али може да наслути: да неко преживи или да не преживи нико, будући да је и стицање имунитета чопора бар за сад дискутабилно и неутемељено чињеницама, што значи – ризично по оне који би да буду учесници експеримента заражавања стада.
Заправо, изгледа да је мистер Ковид-19 нешто са чим, или према коме, свако мора да успостави сопствени однос, да га игнорише, да му се супротстави или да га прихвати и пригли као најрођенијег и покуша са живи са њим.
Али чак и да га нема, чак и као измишљотина успео је да нас из наших себичних, похлепних, лицемерних и разним триковима обојених и премазаних љуштура извуче на светло дана и да нам покаже ко смо, заправо, какви смо као људи и као људски род, са маском или без ње. А ни маска није ништа ново, одувек су људи носили маске, мараме, визире…, скривајући своје праве образине у маскенбалу живота. И схватили смо да нисмо баш за понос, далеко од тога. Штавише, постотак оних који оправдано могу да носе сертификат „човек“ је занемарљиво мали, скоро безначајан у поређењу са војском оних које Ниче назива клатежом, светином или фукаром. Најгори су они, а њих има у завидним количинама, који би да и ову катастрофу са апокалиптичким карактеристикама искористе за своје себичне циљеве. Све се то да лако сагледати и на нашој такозваној политичкој сцени, у такозваној држави где су на свим одговорним функцијама неодговорни али послушни апаратчици. Тако се не бори ни против кијавице за коју, као што знамо, такође лека нема.
У сваком случају Корона нас је демистификовала и као појединце и као колектив, оголела, слудела и освестила. И сасвим је сигурно да после ње, ако буде после, ништа или бар много тога неће бити као што је било, неће бити исто.
Може се десити да Ковид-19, као библијски весник, као Мојсије рецимо, разгрне ту депонију људске нечистоће и изведе онај честити и свог имена достојни народ у врли, нови свет, тамо где ће човек бити човек, а не медиокритет, плаћеник, профитер или подгузна мува, пузавица или фикус.
Но занимљиво је и то да ни један великодостојник било које од познатих верских конфесија није позвао паству и политичке присталице на молитву, као најделотворнији перформанс под Божјом кореографијом, а против елементарних и других непогода и пошасти. Не говори ли то да је бацил Корона далеко надмашио моћ и домет арсенала натприродних оружја и оруђа, или ће бити да је и ово са пандемијом његово дело, а Ковид-19 лично Божја креација. Божја казна против које лека нема? Чак и да није тако, може се тврдити да јесте или бар да има елемената овог аксиома. Божја казна или корекција хармоније Космоса по физичким законима природе, у чему је разлика? Остављен од Бога, од памети, од логике, голоруки човек немоћно раширених руку, као живи крст, беспомоћно стоји пред наоко ништавним Голијатом од вируса! Но рецимо да је ово само опомена, строги укор или други жути картон и прилика да схватимо истовремену величину и безначајност сваког од нас и да коначно утувимо у главе да безначајни не могу бити значајни. Неприродно је то и погубно. Ето, и томе нас је научила Корона, краљица разума или апокалиптична косачица, показаће време онима који претекну. И да не заборавим, и Исус је умро под короном, додуше од трња, али мислим да и у томе има неке симболике и неке више димензије постојања и непостојања која је нама још увек непозната.

Иван Рајовић

Биографија: Иван Рајовић

Иван Рајовић је рођен 14. септембра 1956. године у Ушћу код Kраљева. Пише поезију, прозу, песме за децу и бави се новинарством. Пре него што се, на неко време, повукао из јавног живота, био је уредник „Ибарских новости“ и РТВ Краљево и дописник „Наше Борбе“, листа „Данас“, „Српске речи“, и портала „Штајерске новице“ „Балкан“, „Диоген“, БКГ и „Конкретно“. Током демонстрација 1996-97. год. три месеца је водио протесте у Краљеву и уређивао тада опозиционе „Краљевачке новине“. Објављивао је прозу и поезију у водећим књижевним часописима, а заступљен је и у Антологији савременог српског песништва Новице Тадића. Песме су му превођене на белоруски, немачки, енглески, кинески и словеначки. Добитник је награде „Стражилово” за најбољу песничку књигу 1990. године и Октобарске награде Града Краљева. Члан је УКС и НУНС. До сада је објавио:

Kњиге поезије:

Пси ће владати светом (KОС, едиција Пегаз, Београд,

1982),

Пакт (Народна библиотека Kраљево, 1987),

Музеј воштаних фигура („Ново дело”, Београд, 1988),

Велика представа („Стражилово”, Нови Сад, 1990),

Биоскоп у провинцији (Kњижевни клуб Kраљево, 1992),

Kокета /Са Драганом Б. Ђоковићем/ („Апостроф”, Београд, 1997),

Песме („Просвета”, Београд, 2001).

Шапат са ивице света( “Алма”, Београд, 2008)

Роман:

Узгајалиште клонова ( “Глас-Србије”, Kраљево, 2015)

Kњиге за децу:

Страшљиви лисац и друге песме („Научна књига”, Београд,

1994),

Витез слинавог носа („Сфаирос”, Београд, 1997).

Kњиге документаристичке прозе:

Заједно пред Милутином („Публик прес”, Kраљево, 1997),

Четрдесет једна прича / Са Марком Славковићем/(„Ибарске новости”, Kраљево, 2001).

Забелешке из безумља („Хендикеп центар” и „Ибарске новости”, Kраљево , 2004).

Аутор је текстова за две позоришне представе : ТХЕ Kраљевски чабаре и Витез слинавог носа.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *