ХАИКУ И ХАИКУ ЈАПАНА

 

ШТА ЈЕ ХАИКУ?

      Јапанска поетска форма у – 17 слогова (5-7-5) .- Представља спонтану скицу конкретног доживљаја.

       Базира се на четири основна осећања Зен Будизма – самоће, једноставности, носталгичности и мистичности.

        Овично је то просветљени тренутак саопштен имплицитно-сугестијом – у прикривеној  симболици.

          Као скица, оставља доста празног простора, неисцртаног, што од читаоца захтева стваралачки напор примања на интиутиван и маштовит начин.

           Природа и спонтаност доживљавања свакодневнице бивају назначени као основна водиља овог „разгибаног  израза“.

ЈАПАНКА – на кинеској свили – Хаига аутор: Славица Благојевић



Macuo Basho

Мацуо Башо (јап. 松尾芭蕉; рођен 1644. у Уену; умро 24. новембра 1694. у Осаки), рођен као Мацуо Мунефуса,[2][3] је био познати јапански песник Едо периода. Био је оснивач јапанског песничког стила Хаику и важи као један од најбољих писаца тог стила.

Током свог живота, Башо је био познат по својим радовима на колаборативној хајкај но ренга форми; данас, након неколико векова коментара, он се сматра највећим мајстором хаикуа (који се у његове време називао хоку). Мацуо Башова поезија је међународно реномирана; а у Јапану многе од његових поема су репродуковане на монументима и традиционалним локацијама. Мада је Башо оправдано славан на Западу због свог хокуа, по његовом мишљењу његов најбољи рад је био у предвођењу и учествовању у ренкуа. Цитира се како каже, „Многи од мојих следбеника могу да пишу хоку једнако добро као и ја. Где ја заиста показујем ко сам је у повезивању хајкај стихова.“[4]

Башо се почео бавити пезијом у младости, и након што се интегрисао у интелектуалну сцену Еда (модерног Токија) он је брзо постао добро широм Јапана. Он се издржавао радећи као учитељ; али се након неког времена одрекао друштвеног, урбаног живота књижевних кругова и био је склон лутању по целој земљи, идући ка западу, истоку и далеко у северну дивљину у потрази за инспирацијом за писање. Његове песме су под утицајем његовог личног искуства света који га је окруживао, често инкапсулирајући осећај сцене у неколико једноставних елемената.

Jutros – pupoljci!

Odavde neću dalje

Dok cveta trešnja!

Чинг Пин Меи – на кинеској свили – Хаига – атор: Славица Благојевић

Odoh na sever
Od užurbanog sveta –
Odoh trešnjama!

Kroz život ideš –
Kao da kopaš njivu –
Napred pa nazad.

Važno korača
Čaplja preko strništa –
Jesen na selu.

Issa Kobayashi Nouboyouki

Issa was born and registered as Kobayashi Nobuyuki[2] (小林 信之), with a childhood name of Kobayashi Yatarō (小林 弥太郎), the first son of a farmer family of Kashiwabara, now part of Shinano-machiShinano Province (present-day Nagano Prefecture). Issa endured the loss of his mother, who died when he was three.[5] Her death was the first of numerous difficulties young Issa suffered.

He was cared for by his grandmother, who doted on him, but his life changed again when his father remarried five years later. Issa’s half-brother was born two years later. When his grandmother died when he was 14, Issa felt estranged in his own house, a lonely, moody child who preferred to wander the fields. His attitude did not please his stepmother, who, according to Lewis Mackenzie, was a „tough-fibred ‘managing’ woman of hard-working peasant stock.“[6]

He was sent to Edo (present-day Tokyo) by his father one year later to eke out a living. Nothing of the next ten years of his life is known for certain. His name was associated with Kobayashi Chikua (小林 竹阿) of the Nirokuan (二六庵) haiku school, but their relationship is not clear. During the following years, he wandered through Japan and fought over his inheritance with his stepmother (his father died in 1801). He wrote a diary, now called Last Days of Issa’s Father.

After years of legal wrangles, Issa managed to secure rights to half of the property his father left. He returned to his native village at the age of 49[7] and soon took a wife, Kiku. After a brief period of bliss, tragedy returned. The couple’s first-born child died shortly after his birth. A daughter died less than two-and-a-half years later, inspiring Issa to write this haiku (translated by Lewis Mackenzie):露の世は露の世ながらさりながらTsuyu no yo wa tsuyu no yo nagara sari nagaraThis dewdrop world –Is a dewdrop world,And yet, and yet . . .

Issa married twice more late in his life, and through it all he produced a huge body of work.

A third child died in 1820. Then Kiku fell ill and died in 1823. „Ikinokori ikinokoritaru samusa kana“ (生き残り生き残りたる寒さかな) [Outliving them,/Outliving them all,/Ah, the cold!] was written when Issa’s wife died, when he was 61.[8]

He died on January 5, 1828, in his native village. According to the old Japanese calendar, he died on the 19th day of Eleventh Month, Tenth Year of the Bunsei era. Since the Tenth Year of Bunsei roughly corresponds with 1827, many sources list this as his year of death.

Ničega nema

U mome domu – osim

Duševnog mira.

Kana – na kineskoj svili -Haiga, autor Slavica Blagojevic

Lažnim sjajem sja

Rosa s ovoga sveta

Na lotosima!

Ah, kad bi vetar

Doneo svoje lišće –

Meni za zimu!

КЈОШИ

Ostalo seme

Iza bujnog života –

Smrt hrizanteme.

HOSAMI AYAKO

Tamo do Šige –

Polja divljih cvetova!

Sve do oblaka!

 Posle oluje

Šetam sama pod suncem –

Sama na svetu

.Odnese vetar

Sa dudovoga lista

Usnulog puža

LEPTIR – na kineskoj svili Haiga, autor Slavica Blagojevic

 Opet taj leptir –

Opet se vraća ovom

Prelepom cvetu!

Naito Ðoso

Jato selica

Bučno prelazi greben

Prve planine…

 *

Detlić čekića

Među trešnjama – traži

Usahlo stablo.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *