Goran Radičević – Zaostro, Crna Gora

Goran Radičević

Биографија: Горан Радичевић

Горан Радичевић
(1964.) Доње Заостро, Црна Гора
Прве збирке поезије: „Скивен у оку“, „Вучици – поема љубави“ и „Опростите сјени“, објавио је у издању „Неказано“ 2018. године.После њих је објавио још 18 разних збирки (поезија, хаику, афоризми) од тога једну на шпанском језику : „Miel de pedra“.
Уредник је часописа „Неказано Хаику“, представник Уније  писаца на шпанском језику за Црну Гору. Уредник је више зборника, антологија и књига, рецезент и есејист.Пјесме су му објављиване у неколико домаћих и страних часописа. Поезију пише на српском, мађарском и междусловјанском језику.
Поезија му је преведена на више страних језика, заступљен у бројним антологијама, зборницима и алманасима, присутан на разним сајтовима, блоговима и групама међународне поезије.Преводи са руског, мађарског, словеначког и македонског језика.
Тврди да све што је написано оставља траг и свеједочи о постојању.

црвеног лептира

Не плачи Еуридика

кад ускоро последњи пут

залепета слабим крилима

црвени лептир

у грудима

и постанем невин

као бијела, стидљива висибаба.


Оно преко

у које вјерујем нема пакао,

оно преко

ствара чисте бијеле душе,

у оном преко могу да пјевам анђелима

и они ће пјевати

моје пјесме.


Не куни Еуридика

што сам имао само женску дјецу

и што сам другим срцима

своје девојчице поклањао

да их воле

али ниједно као моје.

Сви смо ми морали да убијемо очеве

да би постали очеви,

и морали да волимо мајке

да би постали очеви…

Сазнаћеш и сама

јер у теби је остало

наслеђе црвеног лептира.

Сазнаћеш да ме никад

не можеш гледати Евиним очима

нити вољети тако себично као Татјана,

ти немаш у себи гене таквих лукавстава,

јер ти си рођена

у ноћи младог мјесеца

међу љубичицама.

А ти и ја би били најљепши лептири

на свијету

да смо рођени у вилинским кошуљама.


Шарени коњи


Утрли се шарени коњи

а на друмовима од јуче до сјутра

нема калдрме.

Моја је земља

од Триглава до Ђевђелије

ма колико ми говорили да није.


Утрли се шарени коњи

и људи витезови,

на мом јастуку спава јад.

Знам, сјутра ћеш ми рећи

да живим у облацима илузија,

да су ми и мајка и отац Срби (и јесу),

да сам и ја Србин (и јесам),

ја ћу ћутати и гледати то мило лице

и вољети тај поглед

из двије ментол бомбоне на њему.


Знам, ти живиш данас

а ја живим још од прворођеног Словена

био он Србин или не.

Утрли су се шарени коњи

а ја их још гледам како јуре

ливадама твојих очију.


Рећи ћеш ми да Матија није пјесник

већ само говорник,

прећутаћу да сам у његовим говорима

нашао врело поезије,

да испод његове капе

живиш као Вјера,

жао ми шарених коња

које не видиш јер су се утрли…

Жао ми је јер у сваком од њих

дио моје љубави још јури ливадама.


Малајски сонет

Ружа


На бијелом снијегу ружа увенула

на старачком лицу суза неканула,

блиста клизећи низ времена боре

док није зора с истока сванула.


Али нема журбе јер не свићу зоре

срцу гдје се туге са сновима боре,

гдје је ноћ лијек, а болест су дани,

гдје се нове сузе за тренутак створе.


О не свани зоро никада не свани…

Ружа на снијегу остала је вани,

није је узела њена рука мека

да је на грудима од хладноће брани.


Давно је увела та љубав далека

за жену дивну…У мени још чека.


Горак укус

(форма пјесме је Емпат Емпат или четири по четири
која је изворно малајска као и пантум)


После тебе укус остао ми горак

густа магла оку одузела вид,

срце ми пробада дренови чапорак.

Отишла си ти…Откуд мени стид?


Зар сам стварно човјек окрутан и лош,

зли понедељак и гори уторак,

Оливер Твист који тражи још,

промашај твој…Или горе – ћорак.


Не бих те стигао ни да пружим корак

брзином вјетра пошла си у свјет,

а ја се мучим кроз густи јаворак

да стигнем до дома…Ех мој доме клет.



Вагабундо зар сам и Леро уличар

од бдијења блијед, од прошења шпорак,

оставила си ме ко нечисту ствар

после тебе укус остао ми горак.




Тифрану


Опет ти пишем, вјечитом врху

што над мојим селом величанствен трајеш,

какву намену имаш, какву сврху,

осим да ми разлог за повратак дајеш?


Ломе те вјетрови, испирају кише,

ватром и силом удара те гром

а ти све љепши и тврђи, све више

растеш као љубав ту у срцу мом.


Усправан, поносно изнад Лима стојиш,

са тебе ми Сунце првим зраком сване,

старост те не брине, вјекове не бројиш,

вјерни заштитниче…Вјечити Тифране.




Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *