АНЂЕЛКО ЗАБЛАЋАНСКИ – ГЛУШЦИ У МАЧВИ, СРБИЈА

Анђелко Заблаћански

БЕЛЕШКА О АУТОРУ: Анђелко Заблаћански

Анђелко Заблаћански, рођен 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског језика.
 Књиге песама: „Рам за слике из снова“, 1992; „Игра сенки“, 2004; „Птица на прозору“, 2007; „Сан напукле јаве“, 2009; „Раскршћа несанице“, 2011; „Пијано праскозорје“, 2014; „Мали ноћни стихови“, 2019,“ Ноћи вучјег зова“, 2020. Збирке афоризама: „Палацање“, 2006. Приредио и превео збирку руске поезије „Од Пушкина до Капустина“, 2019.

Покретач је и главни уредник часописа за књижевност „Суштина поетике“, члан је Удружења књижевника Србије, живи у Глушцима.

zablacanski.andjelko@mts.rs

ЖЕНА У ДЕТЕТУ

У очима стид бере трешње мајске,

Са усана жена капље пред свитање,

Дланови чисти – недра јабуке рајске

Или руже беле што чекају брање.

Разумом збуни – зар зна све приче?

Зар дете уме сваку тајну да сања?

А онда схватиш – она живот тек сриче,

Док у њој жена чулима одзвања.

Сва је још дете, а сваким билом жена;

И пупољак, и цвет, и бресква што руди,

И мисао страсна ничим ухваћена,

Да поета с њом стихом тек загуди.

ЧОВЕК ЖЕНИ

Човек жени треба

Да зеницама исток јој покаже

И без страха

У њеним уздасима

Стамена ветрењача буде

А своје уздахе дубоке

У њеним једрима заталаса

Човек жени треба

Да јој се у зеницама огледа

И без страха

У своје осмехе

Њене најскривеније мисли пусти

А она у његове боре

Засеје зрневље вере росом шкропљене

Човек жени треба

Да своје зенице на длан јој спусти

И без страха

Безок јој корак кораком нађе

А она његове стопе

Крваве и грубе дубином душе схвати

ЖЕНА И МЕСЕЦ

Украденом месечином из прозора

Чешља своје густе, црне косе

А ја стојим у мраку кô на дну мора

Жудећи њен лик, осмех и ноге босе

Друге ноћи на уснама месец врати

Удене ми у зенице искре луде

Разигра нас да заплешу позни сати

Док у нама плаве зоре не заруде

Од умора месец клоне на мом челу

Њој свитање у очима сласно бриди

Зраци сунца титрају јој свуд по телу

И само на мени сен ноћи се види

РУСАЛКА У ЖЕНИ

Русалке три у једној жени

једна очима

муње зачикава

друга на уснама

мед с пелином меша

а трећа титра на грудима

али никад њих три

не будише се саме

у набујалој води

бар још три њихове сестре

купаше се голе

и опет само у једној жени

четврта у утроби

пали месец над реком

пета на бедрима зори

шеста међу коленима

росом умивена

и ко зна колико њих

у њој блудно коло игра

у ноћима бдења

и несна од пољубаца

ЖЕНА У СНОВИМА

Чекаћу те

иако си вечности сан

а истина тек један трен

чекаћу те

о вечна илузијо моја.

О беспуће

у свим чарима твојим

зато те чекам и волим

бестидна жено

твој сам господар и твој слуга.

Сновиђење си

распуклих цветова росе

бескрај додира руке

о жено – мир си

у немиру похотних очију мојих.

Зато чекам

иако си вечности сан

а истина тек један трен

зато те волим

иако од твоје дрскости стрепим.

ЖЕНА

Твој осмех поезију пише

У очима ти Орион блиста

У њих се моје жудње слише

Богињо страсти смоквиног листа.

На уснама ти чедност гори

Зору постидеше твоја недра

У коси спава Бог што те створи

Ко јулски дан су твоја бедра.

Корак ти је музика тија

Ко роса свеж мирис твоје пути

Пољубац твој је ујед који прија

Осећање што се увек слути.

И ноћас нека полуде усне твоје

Њихов немир нека ме зароби

А кад тишину уздаси освоје

Твој додир – у прах нека ме здроби.

ЛИК ЖЕНЕ

Лету ме врати

паслика твога лика

сан оком злати

Загрљај снатри

ноћи пожудне моћи

жене у ватри

Разум заћути

кад ми груди жуд буди

и пољуб слути

Свитање рида

још хоће сласно воће

душу да вида

ХОЋУ ЖЕНУ

Хтео бих

Да заспим сном дужим него еон цео

Да заспим у крилу једне жене

Коју дуго тражим и која мене чека негде

И не питај

Да ли има име или се крије иза надимака

Да ли говори лепе или ружне речи

Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

Не питај

Има ли младеж изнад горње усне

Да ли је млада или само витка

Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

Не питај

Да ли сам волео баш такве жене

Да ли сам их грлио пијан или трезан

Ни да ли само љубих похоту у њима

Не питај

Да ли сам им дао икад ишта

Ни да ли су оне пружиле мени нешто

Не питај – не знам

Јер слутим

Само једну жену – жену без имена

Са очима што имају боју моје туге

И погледом заденутим

Једино у лутању мојих зеница

Слутим жену

Чије усне имају укус пољубаца

А које никад љубиле нису

Јер она не љуби уснама него душом

Слутим жену

Која никад није рекла реч Љубав

А о њој ћутањем наглас зборила

Слутим жену

Чије груди не миришу пожудом

Већ страшћу и чежњом чистом

Слутим само

Жену којој дрхтим утробом

А она у мојој оданости надмоћна и тиха

Као да на престолу седи

И хтео бих

Али још увек стојим сам

Заробљен раскршћима љубави и несанице.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *